Faktor Magazin

Život

Svi moji američki predsjednici

2017-02-14 14:08:18

Piše: MILAN PANIĆ

U Ame­ri­ku sam sti­gao 1956. Li­či na flo­sku­lu to da sam u dže­pu imao 20 do­la­ra ali, ako i ni­je bi­lo baš ta­ko, ni­je bi­lo mno­go bol­je.

Kad sam iz Nju­jor­ka pu­to­vao vo­zom za Ka­li­for­ni­ju, u mo­je krajn­je od­re­di­šte, no­sio sam na se­bi ta­blu Ne­ed as­si­stan­ce. Ni­sam znao en­gle­ski, i za­to mi je tre­ba­la po­moć. Osam go­di­na ka­sni­je imao sam već kon­tak­te u ame­rič­koj vi­so­koj po­li­ti­ci. Prem­da sam se uvi­jek de­kla­ri­sao ta­ko da po­li­ti­ka ni­je mo­ja sfe­ra in­te­re­so­van­ja, ipak sam, vi­di­te, bio sa njom u ne­ka­kvom stal­nom za­grl­ja­ju. Na ski­jan­ju u Aspe­nu, u Ko­lo­ra­du, 1964. sreo sam, na­i­me, de­mo­krat­skog se­na­to­ra iz In­di­ja­ne, Bir­ča Ba­ja, i tu za­pra­vo po­čin­je ova mo­ja sa­ga o ame­rič­kim pred­sjed­ni­ci­ma (...)  Ne­ka­ko u to do­ba, se­dam­de­se­tih, bio je za­po­čeo kam­pan­ju za de­mo­krat­skog kan­di­da­ta za ame­rič­kog pred­sjed­ni­ka, kad mu se su­pru­ga upra­vo raz­bol­je­la. Na­pu­stio je mo­men­tal­no tr­ku. Ostao je kod ku­će, da sa njom pro­ve­de krat­ko vri­je­me ko­je joj je još bi­lo osta­lo.

On je bio taj ko­ji je sma­trao da su kon­tak­ti sa pred­sjed­ni­ci­ma ko­ri­sna stvar, ka­ko za me­ne ta­ko i za ame­rič­ko dru­štvo. Pr­vi pred­sjed­nik ko­je­ga sam ne­po­sred­no sreo bio je Lin­don Džon­son. Ja sam bio na­klon­jen de­mo­kra­ta­ma, bio sam, šta­vi­še, kao i mno­gi op­čin­jen Ke­ne­di­jem ko­jeg ni­sam sti­gao da lič­no upo­znam, ali nje­gov ’no­vi ide­a­li­zam’, ko­ra­ci ka una­pre­đen­ju ljud­skih pra­va, rat sa si­ro­ma­štvom, sve su to bi­le stva­ri ko­je su me sna­žno do­ti­ca­le. Džon­son je pao u tu ve­li­ku Ke­ne­di­je­vu sjen­ku, iz ko­je je do­ne­kle iza­šao tek kad su ul­tra­ške sna­ge re­pu­bli­ka­na­ca kan­di­do­va­le Ba­ri­ja Gol­dvo­te­ra za pred­sjed­ni­ka, pa ga je on ona­ko ubje­dlji­vo po­ra­zio na iz­bo­ri­ma 1964. Či­ni­lo nam se to­kom pro­šlo­go­di­šnjih pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra da ima­mo slič­nu si­tu­a­ci­ju, i da će se Ame­ri­ka, su­o­če­na sa Tram­po­vim opa­snim po­li­tič­kim eks­tra­va­gan­ci­ja­ma, na kra­ju otri­je­zni­ti i opre­di­je­li­ti za dru­ga­či­ji put. Ni­je po­nov­ljen Džon­so­nov slu­čaj. Kao što ni­je po­nav­ljan­je Džon­so­no­ve kon­cep­ci­je ’Ve­li­kog dru­štva’ to kad Tramp go­vo­ri o ’Ve­li­koj Ame­ri­ci’. To su dvi­je di­ja­me­tral­no raz­li­či­te po­li­tič­ke kon­cep­ci­je.

Kod pred­sjed­ni­ka Džon­so­na bi­li smo pr­vi put 1966, na Bo­žić­nom pri­je­mu, mo­ja su­pru­ga Je­li­ca i ja. Mo­ja fa­sci­na­ci­ja ni­je bi­la od nje­ne vr­ste: ja sam imao glad za no­vim is­ku­stvi­ma, ko­ja bi mi po­mo­gla da is­pol­jim svo­je naj­bol­je mo­guć­no­sti. Je­ste bi­la čast na­ći se u dru­štvu sa ame­rič­kim pred­sjed­ni­kom, pa i obi­čaj fo­to­gra­fi­san­ja sa nji­ma ima svoj smi­sao čak i kad dje­lu­je sa­svim for­mal­no, ali po­en­ta je za me­ne uvi­jek bi­la u to­me ka­ko da se i ovim pu­tem uklju­čim u glav­ne to­ko­ve ži­vo­ta. Ka­ko da bu­dem u ži­vot­noj ma­ti­ci. To je uvi­jek bio moj cilj, ni­kad ni­sam vo­lio da sto­jim sa stra­ne i po­sma­tram do­ga­đa­je.

Sa pred­sjed­ni­kom Nik­so­nom ve­zan sam na je­dan po­se­ban na­čin. Na­i­me, u Ame­ri­ku sam do­šao pre­ko TRSP, pro­gra­ma ko­ji je spon­zo­ri­sao Nik­son, tad pot­pred­sjed­nik u Aj­zen­ha­u­e­ro­vom ka­bi­ne­tu, a ko­ji je po­ma­gao iz­bje­gli­ce kao što sam bio ja. Mno­go go­di­na ka­sni­je pri­ča­će­mo nas dvo­ji­ca i o to­me, u jed­nom vi­še­ča­sov­nom raz­go­vo­ru u mo­joj ku­ći u Pa­sa­de­ni. Nik­son je već bio pao. Po­sli­je Vo­ter­gej­ta če­sto je do­la­zio u rod­nu Ka­li­for­ni­ju. Za me­ne je bi­lo iz­ne­na­đen­je kad se ja­vio i re­kao da pro­sto že­li da pri­ča­mo. Po­raz pro­mi­je­ni po­li­ti­ča­re, od naj­ve­ćeg bro­ja njih  na­pra­vi bol­je lju­de. Ta­kav je bio i moj gost u Pa­sa­de­ni. Otvo­ren, po­zi­ti­van, do­bro­na­mje­ran. Znao sam i ja, kao što je zna­la i či­ta­va Ame­ri­ka, raz­mje­re nje­go­ve mo­ral­ne dez­o­ri­jen­ta­ci­je zbog ko­je je mo­rao da na­pu­sti Bi­je­lu ku­ću, ali ja sam tog da­na gle­dao u nje­mu ipak ve­li­kog po­li­ti­ča­ra i dr­žav­ni­ka, ko­ji je oba­vio ta­ko zna­čaj­ne i ta­ko te­ške stva­ri, po­put otva­ran­ja Ki­ne. Bio sam ka­sni­je u gru­pi lju­di ko­ja je zdu­šno po­mo­gla iz­grad­nju nje­go­ve spo­men bi­bli­o­te­ke u rod­noj Jor­ba Lin­di, ov­dje u Ka­li­for­ni­ji. Pi­smo ko­je mi je tim po­vo­dom upu­tio, pu­no je pa­žlji­vih i bi­ra­nih ri­je­či.

Kar­ter je pri­vla­čio upra­vo onim što je, po mno­gi­ma, ne­do­sta­ja­lo Nik­so­nu - mo­ral­nim vri­jed­no­sti­ma. Ta­ko i me­ne. Ni­smo pre­ki­da­li naš kon­takt ni kad vi­še ni­je bio pred­sjed­nik. On je iz po­zi­ci­je biv­šeg pred­sjed­ni­ka (pra­ti­la ga je ti­tu­la ’naj­bol­jeg biv­šeg pred­sjed­ni­ka’), uzi­mao ak­tiv­nu ulo­gu u mno­gim pro­ce­si­ma, uklju­ču­ju­ći gra­đan­ski rat u Ju­go­sla­vi­ji, de­ve­de­se­tih. Na­kon jed­nog nje­go­vog svje­do­čen­ja u Kon­gre­su, lje­ta 1995, o ul­ti­ma­tiv­noj po­tre­bi da se pre­ki­ne rat u Bo­sni - bi­lo je to, ako se ne va­ram, tač­no pred Sre­bre­ni­cu - po­slao sam mu pi­smo div­ljen­ja i po­dr­ške. Od­mah je od­go­vo­rio. Taj od­go­vor je svo­je­vr­sna ilu­stra­ci­ja jed­nog na­po­ra ko­ji će tek kra­jem te iste go­di­ne da­ti re­zul­tat u Dej­to­nu.

Ali, naj­su­štin­ski­je ve­ze ostva­rio sam sa pred­sjed­ni­kom Bu­šom sta­ri­jim i sa pred­sjed­ni­kom Klin­to­nom.

KLINTON SE KITIO MOJIM DEJTONOM

Klin­ton mi je po­slao pi­smo pred Dej­ton, re­kav­ši da će kon­fe­ren­ci­ja bi­ti or­ga­ni­zo­va­na pre­ma ide­ja­ma ko­je sam mu dao. Kad je Dej­ton okon­čan, ja sam pi­sao nje­mu, če­sti­ta­ju­ći mu. Na­zvao sam ga ’prin­com mi­ra.’ Mno­gi Sr­bi ne bi mi, na­ro­či­to po­sli­je bom­bar­do­van­ja, odo­bri­li ova­kvu ve­li­ko­du­šnost ali, za ono što je tad uči­nio, bi­la je ta ti­tu­la za­slu­že­na. Sve ka­sni­je je jed­na dru­ga pri­ča.

Pri­čam re­dom. Mi­lo­še­vić me je, mar­ta 1992, na jed­noj ve­če­ri u Be­o­gra­du, po­zvao da bu­dem pre­mi­jer on­da­šnje Ju­go­sla­vi­je. Ni­sam od­mah bio pri­prem­ljen da raz­mi­šljam u tom prav­cu, ali što je vri­je­me vi­še od­mi­ca­lo ide­ja mi je bi­la sve pri­vlač­ni­ja. Na­ro­či­to zbog okol­no­sti da je jed­nu ka­ta­stro­fal­nu si­tu­a­ci­ju tre­ba­lo pre­o­kre­nu­ti, i da­ti joj do­bar pra­vac. Pre­ki­nu­ti rat, us­po­sta­vi­ti mir, ski­nu­ti sank­ci­je, po­če­ti eko­nom­ski opo­ra­vak zem­lje. To je­ste bio iza­zov za moj bor­be­ni ka­rak­ter. Mi­lo­še­vić je bio upo­ran sa po­zi­vi­ma, ali se ov­dje, u Ame­ri­ci, ja­vio pro­blem: bu­du­ći da sam ame­rič­ki dr­žav­lja­nin, tre­ba­la mi je od­re­đe­na sa­gla­snost, i na­kon ze­le­nog svje­tla ko­je sam naj­pre do­bio do­šlo je sa naj­vi­šeg mje­sta cr­ve­no. Stop. Lič­no je pred­sjed­nik Buš re­kao da sa ’ve­li­kim neo­do­bra­van­jem’ gle­da na to da ame­rič­ki gra­đa­nin uprav­lja stra­nom zem­ljom. Iza ovih ri­je­či sta­ja­lo je ne­što dru­go: Ame­ri­ka ni­je žel­je­la da se na ovaj na­čin, pre­ko me­ne, naj­di­rekt­ni­je umi­je­ša u bal­kan­ski kon­flikt. Upra­vo je Bu­šov pri­ja­telj i šef di­plo­ma­ti­je, Bej­ker, bio taj ko­ji je for­mu­li­sao stra­te­gi­ju da Ame­ri­ka ne­ma kon­ja za tu tr­ku. Bi­la to fo­li­ran­ci­ja ili ne, tek stva­ri su sta­ja­le ne­po­vol­jno po me­ne. Ali, što je Bi­je­la ku­ća vi­še za­te­za­la, ja sam sve vi­še za­pin­jao da odem. Sa­mo­vol­jna od­lu­ka da odem mo­gla me je sta­ja­ti mno­go to­ga - od gu­bit­ka dr­žav­ljan­stva, pa do sve­ga što ide sa tim.

Ni­sam htio da se di­rekt­no obra­ćam pred­sjed­ni­ku Bu­šu. Pi­sao mu je ju­go­slo­ven­ski pred­sjed­nik Do­bri­ca Ćo­sić, sa mol­bom za ra­zu­mi­je­van­je. Ali, ključ­nu stvar ra­dio je se­na­tor Baj, moj vjer­ni pri­ja­telj, i to na svom, prav­nom, te­re­nu. Na­šao je da je Vr­hov­ni sud SAD imao sli­čan slu­čaj kad je rje­ša­vao o Gol­di Me­ir, ko­ja je ta­ko­đe bi­la ame­rič­ka dr­žav­ljan­ka, a tre­ba­la je da bu­de izra­el­ski pre­mi­jer. Njoj je do­pu­šte­no, i za­što Pa­ni­ću ne bi bi­lo, pi­tao je oko­lo Birč. Odo­bren­je ni­je sti­za­lo i ja sam do­nio od­lu­ku da kre­nem za Be­o­grad, bez nje­ga. Bi­li smo vi­so­ko iz­nad Atlan­ti­ka, kad je pred­sjed­nik Buš ipak pre­lo­mio, i pre­ćut­no se sa­gla­sio da mo­gu da idem. Bi­la je to, me­đu­tim, mo­ja Pi­ro­va po­bje­da. Ad­mi­ni­stra­ci­ja je po­pu­sti­la pod pri­ti­skom Bir­čo­vih prav­nih ar­gu­me­na­ta, ali ni­je po­pu­sti­la po­li­tič­ki: ni­kad od nje ni­sam do­bio po­dr­šku. Sad se iz do­ku­me­na­ta CIA vi­di da je ame­rič­ka ad­mi­ni­stra­ci­ja, dok sam ja očaj­nič­ki tra­žio da se ski­nu sank­ci­je, pra­vi­la pla­no­ve ka­ko te zi­me da se po­ja­ča­ju. Već sam to ne­gdje re­kao: kad su okre­nu­li le­đa me­ni, okre­nu­li su le­đa mi­ru. Ne znam da li su ne­kad ti lju­di raz­mi­šlja­li o to­me da je nji­hov po­gre­šan pri­stup imao stra­šnu ci­je­nu u ljud­skim ži­vo­ti­ma i ra­za­ran­ji­ma. Ni­kad ka­sni­je ni­sam o to­me raz­go­va­rao sa pred­sjed­ni­kom Bu­šom.

Kad je pred­sjed­nik Klin­ton ušao u Bi­je­lu ku­ću, 1993, ja sam već bio na kra­ju mog man­da­ta u Ju­go­sla­vi­ji. Ali, iako pri­rod­no raz­o­ča­ran is­ho­dom mo­je mi­si­je, ni­sam od­u­sta­jao od to­ga da bu­dem pri­su­tan u po­li­tič­kom ži­vo­tu Bal­ka­na, ba­rem do­tle dok ne sta­ne rat i ne ode Mi­lo­še­vić. Sa Klin­to­nom sam us­po­sta­vio re­dov­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju, naj­vi­še za­pra­vo o tim pi­tan­ji­ma. Klin­ton je, mo­ram re­ći, bio ve­o­ma otvo­ren za raz­mje­nu mi­šljen­ja. Ja sam u taj od­nos unio iskre­nost, za­i­sta is­kre­nu žel­ju da se do­đe do re­zul­ta­ta, a on je unio ra­do­zna­lost, i od­go­vor­nost. Imao sam u to­me ne­se­bič­nu po­dr­šku i po­moć am­ba­sa­do­ra Sken­lo­na, bril­jant­nog di­plo­ma­te sa ogrom­nim po­li­tič­kim is­ku­stvom. Ključ­ni mo­me­nat u toj ko­mu­ni­ka­ci­ji sa pred­sjed­ni­kom Klin­to­nom od­i­grao se če­tvr­tog  no­vem­bra 1994, ka­da smo se sre­li u Ana­haj­mu, ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra od mo­je ka­li­for­nij­ske pri­mor­ske ku­će. Vr­lo ofan­ziv­no sam mu iz­lo­žio ide­je za mi­rov­nu kon­fe­ren­ci­ju o Bo­sni. Se­na­tor Baj, ko­ji je bio pri­su­tan, ka­zao je ka­sni­je ka­ko je to­ga da­na u Ana­haj­mu ro­đe­na jed­na isto­rij­ska mi­rov­na ini­ci­ja­ti­va. Ali, tre­ba­lo je da pro­đe či­ta­va go­di­na da­na, dok u Dej­to­nu ne bu­de po­stig­nut spo­ra­zum o mi­ru u Bo­sni.

Slu­čaj sa­rad­nje sa Klin­to­nom iz­ra­ža­va kvin­te­sen­ci­ju kon­cep­ta mo­je sa­rad­nje sa ame­rič­kim pred­sjed­ni­ci­ma. To je ide­ja da se kroz za­jed­nič­ke na­po­re do­pri­ne­se za­jed­nič­kom do­bru.

Ka­ko će bi­ti sa Tram­pom? Na­pi­sao sam to­kom kam­pan­je dva tek­sta, i ob­ja­vio ih u USA To­day i Va­šing­ton po­stu, oba pro­tiv nje­go­vog iz­bo­ra. U jed­no­me sam ga upo­re­dio sa Mi­lo­še­vi­ćem, što ni­je baš naj­ljep­še po­re­đen­je sa ko­jim ne­ko­ga mo­že­te po­ča­sti­ti. U dru­gom sam skre­nuo pa­žnju i na sop­stve­no is­ku­stvo, na­vo­de­ći da ni­je isto vo­di­ti kom­pa­ni­ju i dr­ža­vu. Ali, to je bi­lo i pro­šlo, ame­rič­ki na­rod je do­nio od­lu­ku, i de­mo­kra­ti­ja nam na­la­že da je pri­hva­ti­mo. Ako pred­sjed­nik Tramp osta­ne kod ono­ga što je go­vo­rio u kam­pan­ji, bi­će to ko­rak na­zad, i za Ame­ri­ku i za svi­jet. Ako se pak ko­ri­gu­je, i shva­ti re­al­nost svi­je­ta, na­ša bu­duć­nost mo­gla bi bi­ti man­je ne­iz­vje­sna ne­go što to u ovo­me ča­su iz­gle­da.

Ostavite komentar

Komentari